Za osećaj planinskog vazduha u dvorištu, ma na kojoj lokaciji se ono nalazilo, najbolje je birati četinare. Da li će to biti dve ili tri vrste, zavisi od vlasnika, a mi vam predlažemo sedam četinara.

Koje četinare zasaditi u dvorištu? Među najlepšim četinarima na našim prostorima koje svakodnevno viđate u parkovima i zelenim površinama je i sedam koje vam preporučujemo za dvorišta. Dekorativni su, oko njih nema posla i odlično se uklapaju u ostale biljke i stabla, čineći lep zeleni talas.

I leti i zimi su "živahni", odnosno ostaju zeleni i pod snegom, a to je važno za dvorište kako bi odisalo životom tokom cele godine. Ove biljke pri tom imaju prijatne mirise i baktericidne materije. Ovaj osećaj je isti kada odete na planinu i osetite miris borove šume.

Smrča

Smrča je veoma robusan i snažan četinar. Naraste i preko 30 metara. Najbolja je za pošumljavanje goleti, ali podnosi sve tipove tla. Karakteristična je po tome što do pete godine sporo raste, a nakon toga naglo dostiže svoju maksimalnu visinu, tako da na humusnim zemljištima stablo može dostići i do 60 centimetara u prečniku za 30 godina. Za to vreme u visinu naraste od 20 do 60 metara, mada su viđeni i primerci koji su dosegli i čitavih 95 metara. Korenov sistem je plitak, tanjirast, bez središnjeg korena, što je čini nepouzdanom u regijama sa jakim vetrovima.

Ariš

Ariš je jedini četinar naše flore kome u jesen pred zimu opadaju četine i grane tokom zime budu gole. Služi za pošumljavanje najvećih visina na planinama. Raste do 40 metara, a obim stabla može da bude i do 1,5 metara. Prepoznaćete je po crveno- smeđoj ispucaloj kori i intenzivnom mirisu na smolu. Brzo raste i može da živi čak 600 godina.

Tuja - ukrasni četinar

Postoje preko 300 vrsta ukrasnih četinara u hortikulturi, počev od čempresa, pačempresa, loptastih tuja i raznoraznih klonova, pa do ukrasnih kleka, bez ili sa bodljama. Tuja je opšte poznata i često zastupljena u parkovima i privatnim dvorištima. Pripada rodu četinara familije čempresa. Rodu tuja pripada pet vrsta usko do široko konusnih oblika. Sade se u vlažnom, ali dobro dreniranom zemljištu na osunčanim položajima. Za tuje je vrlo važno orezivanje, jer slabo teraju izdanke. Najpogodnija je za formiranje žive ograde i u Srbiji je najčešće za to i upotrebljavaju.

Izvor: agroklub.rs

Da li je za malinu povoljnija prolećna ili jesenja sadnja? Ovo su najćešće situacije koje muče proizvođače malina

Kao i kod svih drugih voćnih vrsta bobičastog voća, jesenja sadnja mnogo više preporučuje od prolećne. Jesenje sađenje malina u našim klimatskim uslovima ima niz prednosti u poređenju sa prolećnim. Prvenstveno, pri jesenjem sađenju koriste se izdanci malina koji su nedavno izvađeni iz matičnjaka za proizvodnju izdanaka.

Sadnja maline u kasno proleće

Ukoliko planirate sadnju maline u proleće, neophodno je i da se detaljnije upoznate sa mogućim rizikom od bolesti, posebno u vidu ljubičaste pegavosti izdanka. Ova bolest se prilično lako identifikuje, ali se vrlo teško sprečava. Kako bi osigurali uspešnu sadnju i brzi rast vaše maline, preporučujemo vam da pročitate naš članak "Kako prepoznati i sprečiti ljubičastu pegavost izdanka maline". Ovaj članak će vam dati sve potrebne informacije i savete kako da izbegnete ovaj problem i da se uspešno bavite uzgajanjem maline.

Sadnja maline u kasno proleće se ne preporučuje jer tada dolazi do uvećavanja pupoljaka na korenu, iz kojih će izbiti izdanci. Ujedno, manja količina vlage u zemljištu i kasni prolećni topli vetrovi (koji isušuju žilice), mogu biti bitni uzroci lošeg prijema sadnica maline. Sa druge strane, sadnja u suviše vlažno zemljište dovodi do toga da se oko sadnice napravi jaka pokorica, koja neće dozvoljavati da se izdanci iz podzemnog pupoljka probiju na površinu. Probijanje pupoljaka na površinu nam govori da se sadnica maline adekvatno primila.

Jesenja sadnja maline

Jesenja sadnja maline daje najbolje rezultate, jer posađene sadnice obično ne oskudevaju sa vodom, a koren se razvija tokom toplih zimskih dana. Jesenja sadnja je znatno bolja od prolećne, pri čemu sadnja maline u kasno proleće može biti nepovoljna jer se tada povećava broj pupoljaka na korenu, iz kojih će izrasti izdanci, što može dovesti do njihovog prevelikog broja pri sadnji.

Jesenja sadnja se obavlja nakon završetka vegetacije, a tačan datum zavisi od lokacije, nadmorske visine i klimatskih uslova te godine. U jesen se sade maline koristeći zrele izdanke (gole sadnice).

Pri sadnji malina, temperatura ne bi trebalo da prelazi 7 stepeni, a temperatura zemljišta ne bi smela biti ispod tačke mržnjenja. Malinjaci posađeni u jesen dobro napreduju u rastu i razvoju. Ako se radi o jednogodišnjim sortama, daju dobre prinose, ili ako se sade dvogodišnji tip malina, ostvaruju značajan rast koji će sledeće godine doneti veoma visoke prinose.

Kako da podignete zasad maline

Nakon pripreme i dodavanja neophodnih dodataka zemljištu, neophodno je da se uradi oblikovanje redova za sadnju.

Maline se mogu uzgajati na ravnom terenu, pod uslovom da je tlo dobro drenirano. Međutim, za ovu vrstu voća na parcelama sa ravnom površinom i lošim drenažnim svojstvima, preporučuje sadnja na uzdignutim lejama, visokim 25 cm i širine 60 cm. Rastojanje između redova trebalo bi da iznosi 2,2-2,5 m. Ovo rastojanje osigurava minimalan prostor neophodan za osnovne poljoprivredne aktivnosti (đubrenje, prskanje, berbu), istovremeno maksimizirajući proizvodnju. Razmak između redova zavisi i od veličine mašina koje se koriste za održavanje voćnjaka, ali bi trebalo da bude dovoljno velik za kultivator i rasipač redova.

Sadnja malina na padinama sa dobro dreniranim zemljištem treba da se isplanira tako da se redovi formiraju niz padine, čime se sprečava erozija zemljišta.

Neposredno pre sadnje, obavezno je osvežiti podzemni sistem svake sadnice, prvo skraćivanjem korena za četvrtinu njihove ukupne dužine, a zatim potapanjem u vodenu smešu koja se sastoji od jednakih delova stajskog đubriva i ilovače.

Izdanci maline se sade na istu dubinu na kojoj su bili pre vađenja iz matičnjaka, ali u praksi se često sade nekoliko centimetara dublje zbog mogućeg sleganja zemlje. Sadnja se obično obavlja tokom oblačnih dana, a tehnika zavisi od pripreme zemljišta. Ako je zemljište dobro pripremljeno, sadnice se mogu posaditi u brazde, što je čest slučaj u praksi.

Međutim, ako je parcela slabije pripremljena, kopaju se pojedinačne rupe za maline dimenzija 20×20 cm, sa potrebnom dubinom i koje omogućavaju pravilan raspored korena sadnica malina. Nakon postavljanja sloja plodnog zemljišta preko korena sadnica, dodaje se sloj komposta u količini od 1-2 kg po sadnom mestu i 0,1 kg NPK formulacije 8:16:22, a zatim se mesto za sadnju prekriva zemljom uz lagano nabijanje.

Nakon sadnje, posebno ako je nedostatak kišnih dana neposredno nakon sadnje, svaka sadnica se zaliva sa 3-4l vode.

Skraćivanje posađenih sadnica predstavlja poslednji korak u tehnici sadnje. Obavlja se na 3-4 pupoljka, odnosno na dužinu od oko 20 cm, kako bi se obezbedio bolji prijem i podstakao veći vegetativni rast budućih izdanaka.

Sadnja maline sa drugim biljkama

Malina može da se gaji zajedno sa drugim biljkama, pri čemu od njih možemo da imamo značajne prednosti, kao što su:
Biljke iz porodice kao što su beli luka, praziluk i crni luk, deluju kao prirodni insekticid za biljke maline, odbijajući bube svojim aromama.
Repa služi kao zamka za smrdibubu, koja prvenstveno cilja na kupusnjače kao što su brokoli, keleraba i karfiol, ali takođe voli i maline.
Kao i kod borovnice, prethodno uzgajanje pokrovnih useva kao što su trava i žitarice na mestu sadnje je odličan način da se zemljište nađubri i otvori put uspešnim grmovima maline.

Izvor: agroweb.rs

Ako volite da u svom domu osetitite dašak prirode i ljubitelj ste cveća, pogledajte deset saveta za gajenje sobnog bilja. Iako svaka biljka zahteva posebne uslove i negu, ovi saveti važe za sve one koji gaje sobne biljke. Ekspert za gajenje sobnih biljaka Izabela Palmer (Isabelle Palmer), nedavno je objavila knjigu “The House Gardener”, koja nudi uputstva i inspiraciju za minijaturne bašte koje bilo ko može da napravi.

1. Pažljivo pozicionirajte biljke. Izaberite biljke koje odgovaraju okruženju, jer čak i najposvećeniji baštovani ne mogu da učine da biljka koja voli sunce opstane na hladnom, senovitom mestu. Zato se postarajte da vaše biljke budu pozicionirani na pravi način u prostoriji – tako da imaju odgovarajuće svetlo i temperaturu.

2. Pokušajte da izbegnete direktnu sunčevu svetlost. Prozorske daske izložene direktnoj sunčevoj svetlosti biće previše tople za većinu kućnih biljaka. Takođe, ne stavljajte sobne biljke na direktni izvor toplote, kao što su radijatori.

3. Izbegavajte senovite površine. Obezbedite dovoljno svetla za vaše sobno bilje, kako bi efektivno vršile fotosintezu.

4. Izbegavajte ekstremne temperature. Držite osetljive biljke daleko od promaje, jer će ona smanjiti nivo vlage.

5. Odgovarajuća posuda. Trudite se da presađujete vaše sobne biljke u veću saksiju otprilike svake dve godine, pa će one lepo napredovati.

6. Budite dobro opremljeni. Koristite odgovarajuće alate za održavanje sobnih biljaka. Zalivanje pomoću duge cevčice od suštinskog je značaja za smanjenje količine prašine, kao i u borbi sa štetočinama i pojavama bolesti. Mala a dugačka grabulja i makaze su odlične za pristup teškim oblastima, dok sunđer vezan za dugu dršku će zadržati staklene posude čistim.

7. Zalivajte mudro. Ne zalivajte preterano sobne biljke. Dodajte neki material za drenažu na dno posude, poput peska ili sitnog šljunka. To će omogućiti aeraciju korena i obezbediti da se ne utopi.

8. Zimski san. Dozvolite sobnom bilju da se odmori tokom zimskog perioda i premestite ih na hladnije mesto. To je zato što se većina biljaka nalazi u stanju hibernacije tokom ovog perioda, pa im ne treba toliko sunčeve svetlosti. Takođe bi trebalo smanjiti količinu vode i hrane koju pružate biljci, jer to može doprineti sprečavanju bolesti kao što su plesni i trulež korena. Pomerite biljke daleko od prozora, jer će tu biti suviše hladno za njih tokom zimskog perioda.

9. Budite oprezni. Naučite da prepoznate potencijalne probleme mnogo pre zaraza uzrokovanih štetočinama ili drugim fiziološkim problemima koji mogu da ubiju biljku. Na primer, znaci opasnosti za nisku vlažnost vazduha koji uzrokuju otpadanje cvetova, propadanje i tamnjenje listova. Znaci visoke vlažnosti uključuju plesni, trulež i slab i mek rast biljke.

10. Razmišljajte dugoročno. Neke sobne biljke koje se često poklanjaju imaju kratku vegetaciju, pa izaberite biljke koje duže mogu da napreduju ako želite da rastu tokom cele godine - piše kucastil.rs.

Živeti dugo i večno, mogao bi da znači prevod latinskog naziva biljke koju znamo kao čuvarkuća. Zbog svih blagotvornih svojstava koje ima, trebalo bi da je ima svaka kuća.

Čuvarkuća je biljka boga Peruna, gromvnika, kao i kopriva i po narodnom verovanju kada se te biljke stave na krov, nervozni i ljutiti gromovnik neće da pogodi našu kuću jer je ona njegova „rođaka“, kaže gost Jutarnjeg programa, Momčilo Antonijević, novinar i narodni travar.

Gotovo je nemoguće uništiti ovu biljku, osim da je zalijete sa velikom količinom vode, napominje Antonijević. Ona je sukulentna biljka koja u sebi ima puno vode i evolucijski je prilagođena da u sebi zadržava vodu.

Ne može da se suši i zato se u prirodnoj medicini, odnosno fitoterapiji koristi samo u svežem obliku.

„Mogla bi eventualno da se konzervira tako što se stavi u med, ali sušenje čuvarkuće je nemoguća stvar i zato je treba imati u svojoj kući jer je izuzetno bogata vitaminima“, naglašava Momčilo Antonijević.

Blagotvorna svojstva čuvarkuće

Ova biljka u sebi ima puno vitamina A i vitamina C. Vrlo je prijatnog ukusa zahvaljujući jabučnoj mravljoj kiselini. Ima šećera u sebi, sluzi guma, a ono što je jako važno sa aspekta fitoterapije, čuvarkuća sadrži fitoencide – supstance koje imaju snažno antiseptično dejstvo, bore se protiv bakterija i zato nije nimalo pogrešan stari običaj da se ljudima koji imaju upalu uveta nacedi malo soka u ušnu školjku.

„Zbog ovog snažnog antiseptičkog dejstva, čuvarkuća se preporučuje i u lečenju organa za disanje i varenje. Lek spravljen od čuvarkuće i meda, jako pomaže ljudima koji imaju problem sa bronhitisom. Generalo se taj lek preporučuje i ljudima koji imaju čir na želucu ili dvanaestopalačnom crevu“, dodaje narodni travar.

Da biste napravili potpuno bezbedno i efikasno sredstvo za jačanje celog organizma, a prvenstveno organa za varenje i za pojačavanje odbrambenih sposobnosti našeg organizma, potrebna su samo dva sastojka – 21 sveže ubran list čuvarkuće, pažljivo opran i prirodan med.

Listove čuvarkuće samleti u blenderu ili sitno iseckati. Na 21 list čuvarkuće dodaje se 150 grama meda. Pažljivo se pomeša, sipa u teglu i čuva u frižideru.

Svakog jutra na prazan stomak se uzima po jedna kafena kašičica ove smeše. Poželjno je da se pola sata posle toga ništa ne jede, čak i ne pije.

Narodna medicina ovo preporučuje posebno protiv sindroma policističnih jajnika

Čuvarkuća i aloja

Čuvarkuću često porede sa alojom i mnogi tvrde da je čuvarkuća naša aloja, mada je to poređenje pogrešno. Aloja je biljka poreklom iz Afrike iz porodice ljiljana, a ne kaktusa kako neki misle.

Postoji više vrsta aloje, ali korisne su dve – aloja arborensens i aloja vera. Za lečenje se upotrebljavaju samo biljke starije od dve godine.

„Lekovi od aloje se prave tako što se otkine list ili više listova, prebrišu se vlažnom krpom i ostave nekoliko dana na tamnom i hladnom mestu, idealno bi bilo u frižideru“, napominje Antonijević.

Zašto se ovo radi? Zato što list i biljka sa koje je otkinut pokušavaju svim snagama da se regenerišu i povrate u prvobitno stanje. Baš zahvaljujući tim biogenim stimulatorima koji se tada javljaju u većem obimu, čije prisustvo je dokazao ruski lekar Filatov, aloja se koristi i za lečenje kože, kao i za lečenje želuca i čira na dvanaestopalačnom crevu.

Preparat sa medom može da se spravlja i od aloje, mada ona nije prijatnog ukusa kao čuvarkuća, gorka je, ali može da se jede, jedino treba imati u vidu da ima blago laksativno dejstvo.

Mast i čaj od čuvarkuće

Čuvarkuća može da se koristi i u formi masti za negu i lečenje problema sa kožom. Travari veoma poštuju čuvarkuću kao lek protiv herpes što znači da ona ima i antivirusno dejstvo. U tu svrhu se posebno kombinuje sa matičnjakom, koji je biljka broj jedan kada je delovanje na virus herpesa u pitanju.

„Potrebno je piti čaj od čuvarkuće i matičnjaka i koristiti mast za mazanje, koja se pravi tako što se iscedi sok iz sveže čuvarkuće, jedna kafena šoljica, i to se pomeša sa šoljicom preprane masti. Ta mast preprana u devet voda se blago zagreje i dobro pomeša sa sokom čuvarkuće. Ona se koristi za mazanje“, objašnjava narodni travar.

Jako su delotvorne i obloge od zgnječenog lišća čuvarkuće koji ublažavaju bol i deluju na virus herpesa. A može da se koristi i za ispiranje usta protiv gnojnih upala i gnojnih angina.

„Čaj se priprema od pet listova čuvarkuće koji se preliju sa 300 mililitara hladne vode. Pusti se da provri. Kuva se pet minuta. Kada se prohladi koristi se za ispiranje“, objašnjava Momčilo Antonijević.

Izvor: RTS